У Вашингтону све се на крају врти око Русије

Још једна седмица у Вашингтону, и још један хорор шоу. Овог пута је у главној улози био Министар правосуђа Џеф Сешнс, кога су сенатори ислеђивали о томе да ли је, кад је и како се можда састао са одређеним Русима, или било којим Русом, или чак неким ко можда и познаје неког Руса. Уз лов на било какву недоследност у сведочењу која би могла да се искористи као оптужба за ометање правде или лагање под заклетвом – што је иначе уобичајена љигава методологија овдашњих политички мотивисаних истрага – више него провидна сврха поменутог испитивања је била да додатно саботира било какву иницијативу за поправљање односа са Москвом.

И изгледа да ова стратегија функционише. Руска амбасада у Вашингтону је потврдила да, први пут од оснивања Руске Федерације, Стејт департмент није послао уобичајену честитку поводом руског државног празника. Можда су релевантне бирократе једноставно страховале од тога да и сами не буду „обележени", па чак и постану предмет вишеструких истрага о „сарадњи" са Кремљом. (Срећом, Ваш неустрашиви вашингтонски аналитичар није имао никакве задршке у том погледу.)

Но, пре ће бити да су и они само део русофобичне руље која подрива Белу кућу. Медијски извештаји потврђују да је, убрзо после своје инаугурације, Трамп покушао да отвори дијалог са Кремљом и закаже рани самит са председником Владимиром Путином. То је изазвало хистеричну контра-реакцију Дубоке државе. Како пише конзервативни колумниста и бивши председнички кандидат Петрик Бјукенен:

„Стејт департмент је био задужен да разради детаље (укидања санкција и заказивања самита  – прим. прев.).

Међутим, каже Данијел Фрид, координатор за политику санкција, стигли су му ‘панични’ позиви типа – ‘Молим те, побогу, можеш ли ово да зауставиш?’

Оперативци у Стејт департменту који су нелојални председнику и огорчени противници његове политике према Русији, која је била део његове победничке изборне платформе, су се спојили са елементима у Конгресу да би саботирали било какав детант. И успели су.

‘То би била апсолутна победа Москве,’ рекао је Том Малиновски из Стејт департмента, који се прошле седмице хвалио својом улогом у блокирању помирења са Русијом. Службеници Стејт департмента су саботирали једну од главних програмских политичких тачки за које су Американци гласали, и заменили их сопственом."

Толико о уставној власти и владавини права…

Али ствари постају још горе. Ове седмице је Конгрес на дневни ред ставио законске предлоге које би требало да статутарно озаконе санкције против Русије које је увео Обама поводом Украјине и недоказаних оптужби за руско мешање у америчке изборе. Могућности које су остављене председнику да их укине, а које су иначе стандардни део свих закона везаних за наметање санкција, су у предложеним законима необично ограничене. Конгресмени који подржавају ове законе не крију да им је циљ да председнику вежу руке, а припадници Демократске партије, у очигледном недостатку било какве друге свеже политичке агенде или идеја, обећавају да ће наставити да ударају у анти-руске таламбасе током читаве кампање за изборе за Конгрес 2018. године.

Све у свему, много је разлога зашто политичка класа мрзи Трампа. Његови „јеретички" ставови у вези имиграције и трговине су при врху листе. Но, не заваравајмо се: за Дубоку државу и њен мејнстрим медијски сервис, демонизација Русије и Владимира Путина лично представљају опасну обсесију. (Има разлога за сумњу да су оптужбе за „сарадњу са Русима" биле део мотива фанатичног левичара који је у среду упуцао републиканског конгресмена (Стива Скалиса – прим прев.): „Пуцач је такође био потписник петиције која захтева истрагу о Трамповим везама са Русијом, што потврђује да га је радикализовала обсесија мејнстрим медија теоријама завере о руском мешању у америчке изборе.")

Остаје да се види да ли ће дугачки интервју Оливера Стоуна са Путином за мрежу Шоутајм имати икаквог утицаја. За сада, коментари су подељени између оних који се баве оним што је речено у самом интервјуу и напада на Стоуна што је уопште разговарао са тако злочестим, злочестим човеком: „У изјави датој после интервјуа, Стоун је одбацио оптужбе да је послужио као несвесни гласник за про-путиновску пропаганду, односно неистините информације које му је дао руски председник."

Што се тиче оног што је речено у самом интервјуу, амерички медији су посветили релативно мало пажње Путиновој отвореној оптужби да су америчке „специјалне службе" подржавале терористе, укључујући и оне у Чеченији. Наравно, ко год је у току зна да је наоружавање џихадиста стандардни део америчке политике, најпре у Авганистану 1980-их година, а затим и у Босни, Косову, Либији и данашњој Сирији. Заправо, још су раних 1950-их САД успоставиле врло блиске односе са Муслиманским братством и његовим терористичким елементима, као оруђе против египатског председника Гамала Абдела Насера и припадника Баас партије у Сирији и Ираку, за које је Вашингтон сматрао да су исувише блиски са Совјетским Савезом и превише социјалистички и секуларистички настројени за укус наших другара у Саудијској Арабији и Персијском заливу.

Постоји истинска симбиоза између антируског императива у америчкој спољној политици и подршке радикалним исламистичким елементима. Она није престала са падом Совјетског Савеза и комунизма, већ је чак интензивирана. То је разлог зашто се стални позиви Москве на заједнички фронт против тероризма непрестано одбијају. Јер, таква сарадња не би имала никаквог смисла за номенклатуру чији је број један циљ непријатељство према Москви, а за коју су џихадисти у најгорем случају "frienemies” (спој речи "friend” – пријатељ, и "enemy” – непријатељ, тј. непријатељи који су у исто време и пријатељи – прим. прев.), односно људи који су можда незгодни, али су корисни.

Можемо само да замислимо колико би свет био другачији када би САД схватиле да је Русија земља која се у многочему не разликује од Сједињених Држава или Европе, и да имамо заједничке интересе. Међутим, за америчку Дубоку државу то би било једнако промени страна у глобалном сукобу, у којем су за нас џихадисти суштински „борци за слободу" против геополитичког противника. А онда се те исте бесловесне „елите" чуде када нас њихови пажљиво одгајани, умиљати, „умерени" џихад терористи нападну овде код куће.

Ова ирационална матрица лежи у корену непријатељства америчких политичара према Русији и било каквој могућности нормализације билатералних односа. И то је у многочему подлога за „меки пуч" који се спроводи против Трампа, у склопу којег је ислеђивање Сешнса тек једна епизода. (Последњи извештаји, засновани на непоузданим и непотврђеним изворима, наговештавају да је Специјални истражитељ у истрази о могућим везама Трамповог изборног тима и Кремља, Роберт Малер, проширио своју истрагу на могуће „ометање правде" од стране пресдедника Доналда Трампа. Малер, који је иначе и блиски пријатељ отпуштеног директора ФБИ Џејмса Комија, је већ напунио свој истражни тим партијски опредељеним Демократама.)

Они који стоје иза овог покушаја преврата мисле да можемо Русију и даље да третирамо као минорну силу попут Србије, Ирака, Либије или Сирије, па чак и Ирана. Мисле да ће, ако само наставе да непрестано притискају, Руси или колабирати или попустити. Они ће учинити све што могу да би Трампу везали руке и спречили га да иде било којим другим путем осим катастрофалног пута којег су трасирали Бил Клинтон, Џорџ Буш и Барак Обама. Они не виде ни један други исход осим уклањања Путина и враћања Русије у позицију вазалне државе из доба Јељцина – што је термин који је Путин употребио током интервјуа са Стоуном – или, још боље, њен територијални распад, по линијама које је заговарао покојни Збигњев Бжежински.

Да ли ће интервју Оливера Стоуна променити ичије мишљење? Још је рано за процену. Али ако меки пуч против Трампа буде успео, вероватно неће ни бити битно, јер се тада Америка не би више могла сматрати сувереном, уставном републиком, чак ни у обрисима. Можда смо већ и прешли Рубикон, а да тога још увек нисмо свесни.

fsksrb.ru