Амерички двопартијски консензус: удружиле се Зла и Глупа партија против Трампа, владавине права и мира

Изгласавање предлога закона којим се, убедљивим већинама у оба дома америчког Конгреса, уводе нове, перманентне санкције против Русије, Ирана и Северне Кореје, ставља председника Доналда Трампа у немогућ положај. Он може или да потпише предложени закон или да допусти да он постане закон без његовог потписа, што би значило његов пристанак на узурпацију од стране законодавне власти једног од главних уставних овлашћења извршне власти – вођења спољне политике.

Он такође може да уложи вето. Међутим, с обзиром да је било укупно пет гласова „против" и у Сенату и у Представничком дому, скоро је извесно да би тај вето био одбачен (што захтева двотрећинску већину у оба дома Конгреса – прим. прев). Другим речима, како год да се окрене, Трампова председничка моћ би била сузбијена, наврх тога што му је већ у раној фази мандата подривен и ауторитет.

Имајте на уму да су ово Трампу приредили на првом месту припадници његове сопствене партије. Вођство Републиканаца у Конгресу није у стању да укине „Обамакер" (Обамин чувени закон о здравственој заштити – прим. прев.), реформише порески систем, заустави изборне махинације, спречи улазак опасних људи у земљу, изгради зид према Мексику, или обнови нашу националну инфраструктуру. С друге стране, и те како имају времена да се удружују са Демократама, који покушавају да уклоне уставно изабраног председника посредством „меког пуча" поводом лажне афере „Рашагејт" (још увек недоказаних оптужби о руском мешању у америчке изборе 2016, које се покушавају представити као нови скандал на нивоу Вотергејта –прим. прев), као и да изгласају лош закон чија је изричита сврха осигурање да Трамп неће моћи, под било каквим замисливим условима, да побољша односе са оном једином земљом на свету с којом апсолутно морамо да се слажемо, бар на неком минималном нивоу. „Ради се о Русији, глупане!" (парафразирање чувене изборне крилатице Била Клинтона из 1992. године – „ради се о економији, глупане", којом се хтело истаћи да је у тадашњој Америци, погођеној рецесијом, економска ситуација на првом месту – прим. прев).

Ово је двопартијски консензус у свом најгорем издању. Подсећања ради, за разлику од већине других земаља, Америка нема велики број политичких партија, већ само две: „Злу партију" и „Глупу партију" – а када је нешто баш зло и глупо, то онда називамо „двопартијским консензусом" („bipartisan", „bipartisanship").

Да би разумели колико је овај законски предлог корозиван за владавину права, размотримо садашњи статус једног овлашћења које је амерички Устав недвосмислено делегирао Конгресу: право на објаву рата. Током последњих деценија, једва да се чуо и гласић протеста из Конгреса због чињенице да је његово најозбиљније овлашћење практично постало мртво слово на папиру. Читав низ америчких председника је покретао и спроводио ратне операције против више десетина земаља без одобрења Конгреса, што представља јасно кршење међународног права. (Штавише, у време агресије председника Била Клинтона против Србије 1999. Конгрес је гласао против његовог захтева за овлашћење да води рат. Но, то није зауставило њега и његовог потрчка, НАТО.)

Недавно је Пентагон побеснео због тога што је Турска открила постојање најмање 10 тајних америчких база на северу Сирије. Љутили су се због разоткривања база, а не због тога што уопште нису имали никакво законско право да буду ту, ни по америчким домаћим ни по обавезујућим међународним законима. Војно присуство у Сирији не испуњава ниједан од тих законских услова, али никог у Конгресу за то није брига. Они су исувише заузети кресањем Трампових крила.

Имајмо на уму да, осим успостављања нелегалних база, САД у Сирији спроводе војне активности на основу бизарно-фиктивног позивања на тзв. Ауторизацију за употребу војне силе (Authorization for the Use of Military Force – AUMF), коју је Конгрес усвојио у септембру 2001. после напада на Светски трговински центар. Та резолуција овлашћује председника САД да води рат против ентитета који су „одобрили, извршили или помагали терористичке нападе који су се десили 11. септембра 2001". Она би можда могла да важи када је реч о операцијама Ал Каиде у Сирији, мада је више деловало да су, пре недавне одлуке председника Трампа да прекине снабдевање сиријских џихадиста оружјем посредством ЦИА, групе повезане са Ал Каидом углавном били корисници Вашингтоновог мешања у сукоб, а не војни циљеви. Она апсолутно не може да буде примењива када је реч о ИСИС-у, која није ни постојала 2001. Још очигледније незаконито је више пута поновољено гађање сиријских владиних снага које оперишу на сопственој територији и боре се против Ал Каиде, између осталих терористичких група.

Што се тиче међународног права, ту нема никаквих нејасноћа: америчко деловање у Сирији је потпуно незаконито. Прво, треба имати на уму да споразуми и конвенције, попут Повеље УН, нису опциони: они су обавезујући за државе потписнице, а у америчком правном систему имају исту тежину као и савезни закони. Према Повељи УН, која представља темељни закон међународног система, постоје два – и само два – легитимна начина за употребу војне силе:

1. Овлашћење Савета безбедности УН у складу са Главом VII: АКЦИЈЕ У СЛУЧАЈУ ПРЕТЊЕ МИРУ, ПОВРЕДЕ МИРА И АКАТА АГРЕСИЈЕ. Јасно је да је у овом случају оно непримењиво, с озбиром да СБУН није одобрио било какве америчке акције у Сирији.
2. Члан 51 Повеље УН, који утврђује „урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана Уједињених нација". Нико из Сирије није напао ни нас нити било ког другог америчког уговорног савезника, мада се Турска повремено носила мишљу да се позове на НАТО (организацију за колективну самоодбрану која подлеже Члану 51, који је цитиран у Члану 5 Северноатлантског уговора) док је сама вршила агресију у Сирији.

Поређења ради, подсетимо се накнадних рационализација које су понуђене после рата на Косову 1999. Како је написао др Ричард Фок, образлажући незаконитост војних акција против Сирије:

„После НАТО-вог рата на Косову 1999. године, Независна међународна комисија о Косову (коју је основала влада Шведске у августу 1999 – прим. прев.) је развила аргументацију да је тај војни напад био „нелегалан али легитиман". Према том аргументу, препреке законитом коришћењу силе нису могле да се превазиђу с обзиром да употреба силе није била дефанзивна, нити одобрена од стране Савета безбедности. Употреба силе је оцењена легитимном због убедљивих моралних разлога (непосредна опасност од хуманитарне катастрофе); регионални европски консензус; надмоћан косоварски политички консензус (изузев малобројне српске мањине) у погледу самоопредељења; претходни српски злочини (у Босни и на Косову), као и процене о политичкој изводљивости (НАТО капацитети и политичка воља; јасан и достижан циљ – уклањање српске административне и политичке контроле – што је и постигнуто). Овакве тврдње су биле предмет жестоких критика, због коришћења двоструких стандарда (зашто не и Палестина?) као и манифестације онога што је Ноам Чомски назвао ‘војним хуманизмом’. Ниједан од ових елемената није присутан када је реч о Сирији."

Наравно, ниједан од ових „убедљивих моралних разлога" није стварно постојао ни у случају Косова. То су биле и остале лажи.

У сваком случају, Трампов ауторитет ће ускоро бити онеспособљавајуће рањен, захваљујући Конгресу који контролишу Републиканци. У исто време, руља за линчовање коју предводи Специјални тужилац Робер Малер, са својим неограниченим буџетом и репрезентативним тимом правника лојалних Демократској партији, ће ширити истрагу и копати све док не нађу некога кога могу за нешто да окриве, и онда то развлачити и током 2018. године, када ће бити следећи избори за Конгрес.

Ако Републиканци идуће године изгубе већину у Представничком дому, Трампу се несумњиво смеши импичмент. И, за разлику од Демократа, који су се мобилисали у одбрану „свог" председника Била Клинтона, довољан број републиканских сенатора ће једва чекати да Трампа огласи кривим. Мораће или да да оставку или да буде смењен. Меки пуч Дубоке државе ће бити успешан.

И док се омча око Трамповог врата стеже, указује се само једна очигледна мера за спас: започињање једног „сјајног малог рата". А да ли ће он бити против Ирана или Северне Кореје – можда ће се решити обичним бацањем новчића.

fsksrb.ru